AskhEnte

[Ash Vinstar]

Smrt je vratio svog konja u štalu. Bio je sveprisutan, ali se nije uvek i za svakog pojavljivao u svom punom sjaju. A onda je na jednom mestu multiverzuma, u jednoj posebnoj tački, kao iznenadni svrab unutar mozga, osetio nepravovremeno umiranje trave.

*

Krug je činilo njih dvanaest.
U sredini je stajalo dete.
Dolina je bila zelena i prošarana prolećnim cvećem.
Tišina je bila neprirodna. Kao da se nije čuo ni šum potoka.

*

Lagano je ponovo seo na konja i usmerio svoju svest ka nepravilnosti. Kod njega nije bilo nepravilnosti. Shodno tome, morao je da proveri dotičnu situaciju.

*

Čovek sede kose i glatkog lica, sa trakom oko glave je napravio korak prema sredini kruga. Koža mu je bila crvenkasto smeđa, prsa su mu bila gola i išarana belim simbolima. Niz pleća mu se spuštala vučija koža, a pojas kožnih pantalona je bio napravljen metalnih diskova. U levoj ruci je držao štap, a u desnoj činijicu iz koje se dizao dim. Kao u transu, zapevao je:

Shi yinízin ni, Anoonééł.
Shi yinízin ni, Baaʼ.
Shi yinízin ni, Hodichin.
Shi yinízin ni, Ąąh dahaz’ą́.
Glas mu je bio tih, ali se pronosio na sve strane. Udario je štapom o tlo i izmenjenog pogleda, preko glave deteta, prostrelio osobu nasuprot sebe.

Na licu crnom kao noć su blistale žute oči, a dva zuba iz donje vilice su, poput kljova, štrčala skoro do visine nosa. Iz prljave crne kose su virila dva pomalo šiljata uha. Oklop na njemu je bio od tamnog metala, a o pojasu mu je visio mač. I on je napravio korak prema sredini kruga, a iz grla se začulo krkljanje bajalice:

Jiak ukummon avhee, Deaavh.
Jiak ukummon avhee, Baavavle.
Jiak ukummon avhee, Hungrausan.
Jiak ukummon avhee, Ukickneukuk.
Levo od njega je stajala žena narandžaste kože, visokog rebrastog čela, i puštene kose, koja je počinjala odmah nakon polumesečaste izrasline kojom se čelo završavalo. Nosila je usku, srebrnastu haljinu, zatvorenu do grla, ali sa izrezom između grudi. Počela je da šapuće bajalicu i pre nego što je zakoračila ka detetu:

pong, SoHvaD, Hegh.
pong, SoHvaD, veS.
pong, SoHvaD, Ghung.
pong, SoHvaD, rop.

[Narcisa Black]

Glad je osetila svoju prisutnost na pogrešnom mestu. U sred uspavane, mirne doline, u sred proleća, u izgubljenoj šumi, je harala unutar dvanaest bića. Na nekom nivou je znala svakog od njih. Gospodarila je njima davno. Bili su večno gladni moći. Kao i milioni drugih. Ali ne ovako, ne ovim intenzitetom, ne na istom mestu.

Usmerila je konja ka dolini.

*

Ne čekajući poziv, sledeća osoba u krugu, žena koja je stajala levo od Prvog, je napravila korak. Kovrdžava, crvena kosa joj je uokvirivala mlado pegavo lice na kojem su blistale zelene oči. Nosila je dugu ljubičastu haljinu, bogato ukrašenu, a oko vrata joj se nalazio masivni zlatni točak sa osam paoka, u čijem je centru bio mali krug sa pentagramom. Kada je zakoračila prema detetu počela je da peva. Glas joj nije bio naročito melodičan, ali su reči sekle:

Yr wyf yn eich galw, Marwolaeth
Yr wyf yn eich galw, Rhyfel.
Yr wyf yn eich galw, Haul.
Yr wyf yn eich galw, Pla.
Jedno po jedno leva i desna polovina kruga su pravile korak ka detetu, svako izgovarajući reči rituala na svom jeziku. Dim iz činije Prvog se i dalje dizao, tanano, ali uporno.

Red je došao na niskog crnokosog čoveka kosih očiju, u beloj odori. Pogled mu je bio blag, a glas poput šapata:

Tôi gọi cho bạn, Tử vong.
Tôi gọi cho bạn, Chiến tranh.
Tôi gọi cho bạn, Nạn đói.
Tôi gọi cho bạn, Tai họa.
Izuzetno visok muškarac, crvene kože sa puno tetovaža, i crveno-žutih očiju, u crnom ogrtaču sa kapuljačom, koja je prekrivala pet malih rogova je progovorio sledeći:

Nu reiklauti tauz, Mirtis.
Nu reiklauti tauz, Karza.
Nu reiklauti tauz, Alkis.
Nu reiklauti tauz, Rykste.
Nakon njega je istupila žena bezvremenog lica, ogrnuta crnim šalom, sa resama u sedam boja. Dok je recitovala stihove svetlost je obasjala dete.

Ye aven asa, Mordero.
Ye aven asa, Dhai.
Ye aven asa, Simp.
Ye aven asa, Bokhen.

[Erin Navan]

Zaraza je osetila nešto čudno. Da je verovala u nepravilnosti kad su Jahači u pitanju pomislila bi na tako nešto. Ali u njihovoj Konačnosti i Sveobuhvatnosti nepravilnosti ultimativno nisu postojale.
Pa ipak… Osetila je bolest koja nije poticala od nje.
Uputila se ka tom mestu.

*

Usledila je žena maslinaste kože, sa bogatom crnom punđom, u dugačkoj beloj haljini, bez rukava:
Sas parakaló, Thánatos.
Sas parakaló, Pólemos.
Sas parakaló, Peína.
Sas parakaló, Pála.
Čovek tamnih očiju, i tela prekrivenog tetovažama je istupio sledeći. Oko pojasa je nosio trakastu suknju, a oko vrata nekoliko ogrlica od kamenih oblutaka. U desnoj ruci je držao koplje, čiji je vrh podigao ka, sada oblačnom nebu. Melodičnim glasom je zapevao:

Ninakuita wewe, Kifo.
Ninakuita kwako, Vita.
Ninakuita kwako, Njaa.
Ninakuita kwako, Ugomvi.
Nasuprot njega, jedan korak ka detetu je napravio i visoki muškarac u kožnoj odeći. Imao je dugu tamnu kosu i bradu, obe vezane kožnim trakama. U rukama je nosio veliki bojni srp. Njegovi stihovi su više zvučali kao bojni poklič, nego kao pesma:

Dothrakh gwe ma ajjin, Athdriva!
Dothrakh gwe ma ajjin, Athvilajera!
Dothrakh gwe ma ajjin, Athreddi!
Dothrakh gwe ma ajjin, Athzhikhar!

[Shaaxan]

Predzadnja osoba je lebdela, pa se samo pomerila kroz vazduh za udaljenost jednog koraka. Telo joj je bilo ispijeno, kao mumificirano, a odeća u ritama. Od jednog do drugog ramena, i preko grudi je imala oklop od zmajeve kosti. Na licu je imala metalnu izgraviranu masku. U desnoj ruci je držala štap išaran znakovima, a u levoj veliki tamnoljubičasti kristal sa četiri ugravirana simbola – kosa, mač, vaga, i bočica otrova. Glas nije samo odjekivao, već je i ispunjavao svaku poru, ceo prostor, celu dušu.

Zu’u bel hi, Dinok.
Zu’u bel hi, Kein.
Zu’u bel hi, Kipnu.
Zu’u bel hi, Vedkrasom.
Poslednja je zakoračila tamnoputa žena. Na licu joj je belom bojom bila iscrtanja lobanja. U levoj ruci je držala štap na kojem se nalazila prava lobanja, a u levoj crnu, upaljenu sveću:

Mwen rele ou, Lanmò.
Mwen rele ou, Lagè.
Mwen rele ou, Grangou.
Mwen rele ou, Lapès.
Svetlost je obasjala sve članove kruga, a onda se po jedan zrak odvojio od svakog istovremeno, i pružio prema detetu.

Za Jahače ne postoje neverovatne stvari.
Oni su videli sve, i bili svuda.

Ipak, ono čemu su sad prisustvovali Smrt, Glad i Zaraza, je bilo novo i za njih.
I nije im se sviđalo.

Ritual AskhEnte se izvodio retko, i obično iz trivijalnih razloga. I obično su to bili čarobnjaci. I obično su prizivali Smrt. I obično su pitali gluposti.

Četvorostruki ritual se nije izvodio.
I to ne samo zato što je za to bila potrebna neverovatna snaga.
Četvorostruki ritual… Uzdizanje Jahača… Pokušaj usmeravane Apokalipse…
Pa prosto rečeno – to je bila ludost…
I dešavala se.
Tu.
Pred njima.

*

Nastala je tama.
Ne obično crnilo. Crnje od crnog.
Kao da mrtvim očima gledate u nešto.

I Jahači više nisu bili posmatrači.
Nalazili su se u sredini kruga, a deteta više nije bilo.
Samo dvanaest bića, željnih moći, željnih rata, željnih vlasti.

I u ovom trenutku Jahači im nisu mogli ništa.

Bili su zatečeni. Naročito Rat, u čijem polju dejstvovanja nije bilo odstupanja, pa ga ovo okupljanje nije privuklo, dok ga nije bukvalno privuklo.

Krug ih je posmatrao.
Krug im je naredio.
Nisu se pokorili.
Ali su poslušali.
I to im se nikako nije sviđalo.

[Ash Vinstar]

Jahači nisu emotivna bića. Oni su ultimativni. I kao takvi ne mogu biti pokoreni. Ne na nekom konačnom nivou
Ali takođe nikad nisu primali ni naređenja.
I zato je bilo sasvim jasno da će, uprkos tome što su zarobljeni, tražiti… i naći… način da se oslobode.

*

Smrt je uzeo Pohod, Uništenje i Očaj. Užas ga je mirno sledio, dok su ostali nervozno rzali, nenaviknuti da ih on vodi. Nije se rado odvajao od svog konja, ali je bilo neophodno.
Jednim pokretom je otvorio kapiju Pakla i kroz nju proterao konje.

Pogledao je sanduk koji je ležao pored njega.
Oružja Jahača. Oružja njegovih vrlo besnih sestara i brata.

PA ŠTA DA SE RADI, pomislio je. Postoje različite vrste besa. Ovaj će istrpeti.

Sledilo je mesto… prostor… vreme… stanje… gde Jahači nisu odlazili.
Tamo gde je njihovo oružje iskovano pre početka vremena.
Otvorio je vrata Raja i ubacio sanduk kroz njih.

TAKO… DA VIDIM ŠTA ĆE KRUG SAD DA URADI.

Na neki čudan način, uprkos tome što sad nije imao ni Užas ni svoju Kosu, osećao je zadovoljstvo.
Osećao je da je izvojevao pobedu.

Kako se ovo dogodilo, upitao se, dok je posmatrao posledice rituala. Zemljotresi, vulkanske erupcije, poplave, čudovišta koja su odavno zaboravljena sada su slobodno lutala. Ovaj svet, Siradia, kako su ga zvali je gotovo potpuno uništen a ono što će preostati više nikada neće biti isto. Bio je besan, ne zbog uništenja, Smrt je pokosio nebrojano svetova ali je to uvek radio zato i kada je on hteo. Ovi primitivci su se nekako domogli čini za prizivanje Apokalipse a nisu imali predstave šta to donosi. Negde u svojim maleckim mozgovima umislili su da će kontrolisati Jahače i navoditi Apokalipsu ali to nije išlo tako. Niko nije kontrolisao Jahače ali samo njihovo prizivanje donosilo uništenje koje su nazivali Apokalipsom.


Nije bio siguran koliko dugo je „stajao“ tako i posmatrao. Koncept vremena i prostora ga nikada nije ograničavao kao ostale, to je samo bio „alat“ kojim se služio u svom poslu. Bio je svuda i video sve a opet ovaj trenutak je bio potpuno nov. Bio je preplavljen besom i zadovoljstvom istovremeno.
„Tabla je postavljena a beli uvek povlači prvi potez.“


Oblak bledog dima koji je okruživao krug počeo je da se povlači, klizio je nazad kroz prostor i vreme ostavljajući samo delić iza sebe, delić koji je ubrzo počeo da poprima fizički oblik.
I odjednom pred dvanaestoricom je stajao muškarac. Ranih tridesetih godina ,visok, mišićav, smeđih očiju i kestenjaste kose. Ogrlica sa čudnim gravurama je padala preko bele košulje koju je prekrivao dug crni kaput. Jednostavne crne pantalone, uvučene u duboke kožne čizme, opasane pojasom sa mačevima. Oba jednoručna i naizgled identična osim što je balčak na levom boku bio beo a na desnom crn. Potpuno smiren i staložen stajao je u centru kruga. Samo stajao...

„TI ĆEŠ SE POKORITI“, kriknuo je sedokosi čovek koj ije započeo ritual.
„Neću ja ništa Orline sine Amonov“, progovorio je pridošlica, dubokim smirenim glasom, „neću vas ni taći. Prepuštam to zadovoljstvo bratu i sestrama. Bićete njihove igračke od sada pa do kraja vremena i ma koliko puta molili za brzu smrt obećavam vam da ja nikada neću doći. “ Na trenutak je spustio pogled ka mestu gde je bilo dete stisnuvši usne u znaku gađenja. Svi artifekti i spise koje su dvanestorica imali u rukama su odjenom nestali u crnom plamenu a sa njima i moći koje su imali. Svih dvanestoro je padalo na kolena dok je on podizao pogled, ovaj put iznad sebe. Njiegove oštre smeđe oči su postale potpuno crne a desna ruka mu se refleksivno našla na balčaku mača otrivajući prsten sa simbolom Smrti.
Preostala tri entiteta, tri oblaka dima svaki u drugoj boji su počela da se komešaju dok im se obraćao.


„Pridružite mi se ili pokušajte da me zaustavite. Izbor je na vama!“ I u treptaju oka nestao.